Šljokice i Zlatokosa
– ili šta sve čini razliku kad prezentujete?
Šta je to što čini razliku kada se obraćate javno,
posebno širem auditorijumu?
Vaša stručnost, diploma, godine iskustva?
Master ili doktorat kome ste posvetili nekoliko godina života?
Reference, rezultati ili nagrade?
Pravi odgovor vam - uglavnom - neće odmah pasti na pamet.
Pored nesumnjivog značaja svih prethodno pobrojanih elemenata, ono što će učiniti da publika sluša, uživa i prepričava vaše izlaganje su – prezentacijske veštine.
Spadaju u one „meke“ veštine kojima mnogi od nas ne pridaju veliku važnost, barem do prvog - javnog istupanja. Nakon toga, situacija se menja i svaki potencijalni prezenter u ovoj tački uviđa da mora da usvoji i veštinu prezentovanja.
To nije jednostavno, neretko nije ni mnogo prijatno, ali ako se uloži određeni napor – gotovo uvek je „nagrađujuće“ iskustvo.
Od čega krenuti?
Mnogo je elemenata koje treba uklopiti: neverbalnu komunikaciju, govor, atraktivan uvod, multimedijalna sredstva, kontrolu pokreta i još mnogo toga.
U ovom i narednih par blogova, pokušaćemo da vam pomognemo da osvestite ključne elemente (vašeg) nastupa i prezentacije o kojima (ni)ste ranije razmišljali, greške koje činite i pravila koja možete odmah krenuti da primenjujete.
Danas ćemo prvo o greškama, jer ih svi pravimo, a neretko nismo svesni. Nazivaćemo ih pravim imenom, da ne bude nedoumica.
Dosadan uvod...
Zamislite situaciju kada, programirani na dobro iskustvo i ugođaj, strimujete seriju ili film na Netflixu, koju ste iščekivali ili vam je neko preporučio. Puštate i shvatate da prolaze minuti, a vas nešto „ne radi“. Posle desetak minuta gasite ili prelazite na drugi program.
Isto se dešava na prezentacijama, ako vas govornik ne „kupi“ u prvih nekoliko minuta, verovatno fizički nećete moći da promenite program, ali mentalno ćete se isključiti.
Zato vam je potreban dobar početak,
neki ga zovu Killer Intro, Winner Intro. Kako god.
Treba vam nešto što nije klasičan pregled agende ili vaše predstavljanje. To može biti pitanje publici, neka dobra priča, šala ili čak performans.
Nedavno sam držala deset treninga na temu prezentacijskih veština i razmišljala šta da uradim da ljudima učinim početak treninga, u 09 ujutru, zanimljivijim. Ujedno sebi olakšam život, budući da polaznici moraju da me slušaju osam sati, pa mi nije baš bilo u interesu da ih „smorim“ u startu. Nije mi padala na pamet ni šala, ni priča, pitanje možda, ali sam se odlučila – potpuno suprotno mojoj prirodi – za performans. Obukla sam usku haljinu sa šljokicama, popela se na najviše štikle koje sam imala i zakačila na kosu Zlatokosinu kiku koju sam pozajmila od ćerke. Sa izuzetno neadekvatnim karminom za rano jutro.
I tako sam ušetala, predstavila se (onako lepo, sve što sam bila, nekadašnji regionalni direktor, direktor razvoja, konsultant na međunarodnim projektima, trener i predavač već skoro deset godina) i počela da držim predavanje grupi, pre svega izuzetno pristojnih ljudi, čija je neverbalna komunikacija ipak rekla sve. Nakon par minuta, uz izvinjenje sam se povukla da obavim „važan razgovor“, a zapravo presvučem u civilnu odeću.
Po povratku, uz vidno olakšanje i smeh, usledili su komentari: Nisam čula ništa što si rekla, Nisam mogla da pratim od šljokica, Ovo je ličilo na Grand, Najviše pažnje mi je privlačila kika, Ja te znam odranije i bilo mi je neprijatno, pa nisam mogla da gledam u tebe.
Pored toga što smo se i zabavili, lakše krenuli u jutro, izvukli smo i par važnih zaključaka za svaku prezentaciju:
-
Prvi utisak utiče na skoro pa sve
-
Ljudi su bića pretpostavki
-
Nemojte se štedeti da osvojite publiku na samom početku
U vezi sa osvajanjem publike, izuzetno je važno i praćenje publike. Druga zamka ili kako bi se reklo, brlog gde đavo spava. Publiku treba upoznati koliko je moguće pre samog izlaganja, a na prezentaciji pratiti kako se ponašaju. Iskusni prezenteri u sekundi znaju kome je dosadno, ko počinje da gleda u telefon, ko nije prisutan, ali i kome je nešto zanimljivo.
Uz doslednost (poštujte kada je početak, kada pauza, a kada kraj prezentacije), publici morate posvetiti pažnju, a naročito potencijalnim zamerajućim gostima ili ometačima.
Postoje tri vrste „nezgodnih sagovornika“: oni koji dođu sa namerom da budu nezadovoljni, oni za koje vi mislite da su nezadovoljni i oni koji se ne otkrivaju sve dok se prezentacija ne završi i ne prođe par dana.
Prvi uglavnom dolaze sa predubeđenjem da im vaše izlaganje nije potrebno, da možda o tome znaju više (što se nekada i desi), ali u suštini je njihova potreba da budu validirani. Njih uključite kroz pitanja, diskusiju, na pauzama i posvetite im dužnu pažnju.
Drugi tip su oni za koje morate sami da procenite da li su vaša predviđanja ispravna, takođe kroz pitanja ili neformalni razgovor.
Treći su, iz mog iskustva, najproblematičniji. To su uglavnom oni pasivni agresivci koji će ćutati sve vreme, neretko i klimnuti glavom, zavesti vas da se slažu, a onda koji dan nakon što više nemaju direktan kontakt sa vama, „raspaliti“. Učenje kako da prepoznamo ovaj tip traje godinama, zahteva određenu senzitivnost sa vaše strane i instant prepoznavanje ovih „endemskih vrsta“, kako biste tokom prezentovanja iznudili njihov stav i po mogućstvu, slaganje.
AUTOR
Jelena Mikić,
Direktorka @ Represent Academy
Name, Title
